Većina nerava izlazi iz kičmene moždine i putuje ka periferiji prenoseći informacije iz mozga o funkciji koju treba obaviti i samim tim adaptaciji tela na spoljašnje uslove. Takođe, informacije iz spoljne sredine putem čula i neuromišićnog mehanizma putuju ka mozgu, preko kičmene moždine, i tako se naše telo konstantno adaptira na sredinu u kojoj se nalazimo.
Osim nervnih puteva koji prenose informacije ka centru (aferentni put) i ka periferiji (eferentni put), postoje i takozvani kranijalni nervi kojih ima 12 pari i koji izlaze iz mozga i inervišu glatku muskulaturu unutrašnjih organa, skeletne mišiće glave, vrata i trupa, ali i prenose senzorne informacije iz ovih područja. Kranijalni nervi pripadaju autonomnom nervnom sistemu i na svom putu zaobilaze kičmenu moždinu.
Nervus vagus / vagusni nerv / nerv lutalac ili pneumogastrični živac su sve sinonimi za deseti kranijalni nerv koji je i glavna komponenta parasimpatičkog nervnog sistema o kojem sam pisala više u ovom tekstu https://somaticikigai.com/kompleksnost-nervnog-sistema/.
Vagus kontroliše rad unutrašnjih organa, grkljana i ždrela omogućavajući nam da gutamo i pričamo (iako nije jedini kranijalni živac koji utiče na mišiće za gutanje i foniku). Čak 80% vlakana nervusa vagusa prenose senzorne tj. aferentne informacije i zato se smatra odgovornim za vezu između uma i tela (mind-body connection).
Evolicijski posmatrano, postoje dve vrste puteva u okviru nervusa vagusa: Stari/dorzalni vagus, koji sporo prenosi signale jer ta vlakna nemaju mijelinski omotač; odgovoran je za funkciju digestivnog sistema i inerviše organe ispod dijafragme: želudac, jetru, žučnu kesu, slezinu, bubrege, tanko i debelo crevo. Ova vrsta nervnih vlakana je prisutna, osim kod ljudi, i kod većine kičmenjaka, uključujući gmizavce koji, međutim, imaju samo stari vagus. Sve ostale navedene grupe su evolucijom stvorile nova vlakna koja brže prenose signale jer su pokrivena mijelinom, i regulišu rad organa iznad dijafragme: srca, pluća, ždrela i grkljana – novi/ventralni vagus. Do evolucije je došlo iz prostog razloga: glavni oblik odbrane, u slučaju napada, kod gmizavaca je aktivacija starog vagusa koji pokreće imobilizaciju. Kad opasnost prođe, gmizavci se sami vraćaju u ravnotežu izlaskom iz stanja mirovanja. Kod sisara to nije tako, obzirom da ne mogu dugo da izdrže u mirovanju bez kiseonika, tako da je došlo do diferencijacije vlakana novog vagusa i evolucije simpatičkog dela nervnog sistema kao glavnog načina odbrane.
Rasprostranjenost nervusa vagusa kroz telo
Tokom svakodnevnog funkcionisanja, kada se osoba oseća bezbedno i sigurno, nervus vagus je u ravnoteži – ventralni vagus omogućava pravilan srčani rad, optimalan ritam i dubinu disanja, normalno gutanje, govor,…, a dorzalni vagus normalno varenje hrane i druge funkcije organa ispod dijafragme. Na taj način, ovaj važan kranijalni nerv nam olakšava socijalnu interakciju i oporavak posle nekih akutnih stresora (na primer, intenzivne fizičke aktivnosti).
Kada doživimo stres koji ne razrešimo i uzemljimo, on se taloži u telu i nervnom sistemu, i akumulacijom raznih trauma, vremenom se može izmeniti način na koji funkcioniše nervni sistem. Da bismo ublažili neke od efekata stresa, potrebno je da povećamo tonus nervusa vagusa i da poradimo na regulaciji i reedukaciji nervnog sistema.
Zdrav vagusni nerv će usporiti rad srca nakon stresa, preko mehanizma zvanog vagalna kočnica jer je ventralni vagus anatomski povezan sa sinoatrijalnim čvorom srca koji reguliše njegov ritam. Dakle, svi mi imamo urođenu sposobnost da se nosimo sa stresorima i da se potpuno oporavimo od njih, jer oni su deo našeg života i neizbežni su. Ovaj proces regulacije je poznat kao alostaza.
Alostatsko opterećenje se odnosi na „trošenje tela“ koje je izloženo hroničnom stresu. Te osobe su uglavnom zaglavljene u „bori se ili beži“ režimu, što je odgovor simpatičkog dela nervnog sistema, pa alostaza izlazi iz funkcije, vagus se blokira i dolazi do disregulacije nervnog sistema. Tada govorimo o hronično niskom vagalnom tonusu, što znači da je kočnica isključena sve vreme i to može biti kao da živite u beskrajno vanrednom stanju. Dugoročno nakupljanje stresa dovodi do pojava alergije, astme, promena na koži, hroničnog umora, fibromialgije, visokog krvnog pritiska, lupanja srca, zatim do depresije, anksioznosti, poremećaja u radu creva, IBS-a, migrena, bruksizma i sindroma TMZ, itd…
Dobra vest je da se na vagalni tonus može uticati uz pomoć ciljanih tehnika i vežbi, ali je važno napomenuti da je u pitanju proces koji zahteva vreme i disciplinu. Nešto možete sami, a za nešto je potrebno vođstvo stručnog lica. Rutine poput tuširanja hladnom vodom, redovne fizičke aktivnosti, boravak u prirodi, uzemljavanje, meditacije, vežbe disanja su sve alati koji na tom putu mogu pomoći. Zdrava vagalna kočnica će osloboditi tačnu količinu srčane aktivacije za suočavanje sa zahtevom – stresorom, posle čega će uticati i na usporavanje otkucaja srca, odnosno regulaciju srčanog ritma. Kada alostaza funkcioniše kako treba, osim što sistemi organa optimalno rade, osoba postaje prilagodljivija i fleksibilnija na stres. Ta sposobnost tela da se brzo nakon stresa vrati u homeostazu se zove rezilijentnost.
Znaci visokog tonusa vagusa su bolje telesne funkcije, dobro varenje, stabilno raspoloženje, smanjena inflamacija u telu, brzi oporavak od stresa, retko oboljevanje od gripa, regulacija emocija, dublja povezanost sa sobom i drugima, lako prevazilaženje prepreka i fleksibilni način razmišljanja,… Iz navedenih primera, jasno je da su retki pojedinci koji imaju zdrav tonus vagusa u današnje vreme.
Takođe je važno znati da nega našeg superkompjutera (nervnog sistema) treba da bude poput pranja zuba – svakodnevna, jer ako se rutina ne održava, na svaki stres, bio on veći ili manji, mogli biste da odreagujete pogoršanjem tegoba, posebno ako već imate zdravstvene probleme koji utiču na kvalitet života. U prilog tome, ako ste fizički aktivni, da li ste primetili da je nekad telo rigidnije u odnosu na ,na primer, prethodni dan? Uvek kad je tako, zapitajte se šta se dogodilo u tom vremenskom rasponu (loše ste spavali, loše ili malo jeli/pili, imali ste svađu sa nekim od ukućana, imate misli koje Vas opsedaju, previše obaveza u kratkom roku,…).
Ovo je jako važna i složena tema, ali se nažalost još uvek mali broj stručnjaka njome bavi. Kada bi se više i češće govorilo o ovome, možda bi ljudi polako počeli da shvataju povezanost uma i tela i njihovu međusobnu uslovljenost.
„Mens sana in corpore sano“ (U zdravom telu, zdrav duh) – Latinska izreka