Tekst koji sledi zapravo je nastavak prethodnog, ali kako je tema prilično kompleksna, iz očiglednih razloga nisam želela da ostavim sve odjednom. Za neke stvari, pogotovo ako se sa njima susrećemo po prvi put, potrebno je vreme da ih preradimo, prihvatimo i naučimo. Ovo je svakako nešto čemu ću se i u budućnosti vraćati, jer smatram da je jako važno za razumevanje da bismo mogli posledično i da se iscelimo.
Tvorac polivagalne teorije je prof. dr Stephen Porges, američki psiholog I naučnik, koji je zapravo objasnio evoluciju i načine funkcionisanja nervnog sistema sa ciljem da nas održe u životu. Sledeća rečenica je iz njegove knjige „Džepni vodič za polivagalnu teoriju“: „Kad je izazvana, regulacija autonomnog nervnog sistema se sekvencijalno degradira na primitivnije funkcije kao adaptivni pokušaj preživljavanja.“
Pre nego objasnim polivagalnu teoriju, važno je da znamo da postoji nekoliko automatskih, nesvesnih odgovora našeg tela kad se nađemo u opasnosti (bilo koju vrstu opasnosti, fizičku i/ili metaforičku):
- Fight (bori se)- događa se onda kad percipiramo da bismo mogli da prevladamo opasnost. U telu se otpušta velika količina adrenalina, što neminovno prati pojava jakog besa, tremora, zatezanje vilice i struganje zuba, potreba da udarimo ili šutnemo,… Često je ova reakcija prisutna u žučnim raspravama, kada, na primer, dokazujemo da smo u pravu ili se osećamo napadnutim, pa imamo potrebu da se branimo.
- Flight (beži)- događa se kad percipiramo veliku pretnju koju ne možemo da prevladamo, pa nam se više isplati pobeći. U svakodnevnom životu, ova reakcija može biti prisutna svaki put kada nešto izbegavamo ili imamo problem da se sa tim suočimo. Iz ovoga je jasno da osoba može biti i hronično u ovakvom stanju. Fiziološki, u telu dolazi do stvaranja anksioznosti, osećaja zarobljenosti i nemira, preteranog vrpoljenja, plitkog disanja…
- Freeze (zamrzni se)- događa se onda kada se ne aktiviraju prva dva tipa reakcije, i to obično u slučajevima kada je pretnja toliko velika da nam je bolje da se „pravimo mrtvi“ i čekamo da opasnost prođe, nadajući se da će neprijatelj odustati. Dovodi do osećaja stagnacije i teške zaglavljenosti. Pored njih, znaci su i osećaj težine, hladnoća ili utrnulost u telu, pogotovo nogama (ali nije obavezno), zadržavanje vazduha i nepravilno disanje.
Ako se sećate prethodnog teksta o vagusu, znate i da postoje dva tipa vagusa – dorzalni i ventralni. Ventralni, koji je i evolucijski najmlađi, aktivan je kada se osećamo bezbedno i sigurno. Ako percipiramo pretnju, aktivira se simpatikus i reakcija „bori se“ ili „beži“. Ako je pretnja prevelika za sukobljavanje, pa nas preplavi strah i utrnulost, naše inteligentno, intuitivno telo, kojem je u cilju jedino naše preživljavanje, zaključuje da su nam šanse veće ako se zamrznemo (reakcija „freeze“) i tada se aktivira dorzalni vagus. Sigurno ste nekad u dokumentarcima videli životinje koje padaju u nesvest kad im se primakne predator. To je momentalni efekat imobilizacije tj. freeze reakcije.
Ovaj sistem (ventralni vagus -> simpatikus -> dorzalni vagus) ima svoj specifični i uvek isti redosled i hijerarhijski je organizovan, počevši od najmlađih delova mozga, zaslužnih za stvaranje i očuvanje društvenih odnosa, ka najstarijim, koji nam omogućuju preživljavanje. Dakle, hijerarhija je prvi princip polivagalne teorije.
Drugi princip je neuropercepcija – neprekidnim prikupljanjem informacija iz sredine u kojoj se nađemo i iz tela, naš autonomni nervni sistem procenjuje situaciju kao bezbednu ili preteću, a zatim priprema telo za odgovarajuću reakciju. Svega toga mi nismo svesni, iako jesmo (ne uvek) svesni ubrzanog srčanog rada, pojačanog disanja i sličnih telesnih reakcija u stanjima stresa. Neurocepcija je trenutna i automatska, ali je važno podvući i da nije uvek potpuno precizna: nekad osećamo opasnost gde je nema, i obrnuto.
Treći i poslednji princip polivagalne teorije je koregulacija. Porges kaže: „Povezivanje i koregulacija sa drugima je naš biološki imperativ. Ovaj imperativ doživljavamo kao inherentnu potragu za bezbednošću do koje se može doći samo kroz uspešne društvene odnose u kojima zajedno regulišemo svoje ponašanje i fiziologiju.”
Na primer, dogodi Vam se da upoznate neku osobu. Pre nego budete uopšte imali mišljenje o njoj, Vaš nervni sistem je “skenirao” i poslao Vam informaciju u vidu osećaja bezbednosti ili pretnje, neprijatnosti u blizini te osobe. Ako Vam prisustvo neke osobe ne prija, to ne znači nužno da je u pitanju serijski ubica 🙂 , već da jednostavno ne odgovara Vašem biću i nervnom sistemu, i što je vrlo verovatno, ne delite iste životne vrednosti.
Postoji nešto što se zove Sistem društenog angažovanja – suštinski se radi o mreži kranijalnih motoričkih nerava koji kontrolišu rad mišića lica, glave, srca i pluća. Koordinacija i interakcija ovih nervnih puteva omogućavaju da šaljemo izraze lica i telesne znakove drugim ljudima. Inače, ovaj mehanizam je tipičan za sisare. Zahvaljujući njemu, drugi znaju da li smo bezbedni za njih ili ne, pa donose odluku da se približe. Jedan od pet kranijalnih nerava (označeni su rimskim brojevima u anatomiji, i to su: V, VII, IX, X, XI) uključenih u sistem društvenog angažovanja je i ventralni vagus – gledajući ljude u oči i njihov izraz lica i slušajući njihov glas, možemo mnogo toga da saznamo o osobi u tom trenutku – da li skriva pogled, mršti se, da li je glas stabilan ili se gubi, da li je nervozna ili smirena… Sve to daje informacije o tome kako funkcioniše nervni sistem te osobe, kao i da li je u stanju hroničnog stresa.
Evolucijom se sistem društvenog angažovanja razvio toliko da je postao kritičan faktor za preživljavanje – zahvaljujući njemu, možemo da živimo u grupama harmonično i da komuniciramo brzo i neverbalno. Život u grupama (zajednicama) je od suštinskog značaja za opstanak, ne samo da bismo obezbedili hranu i fizički se zaštitili, već i da bismo zajedno regulisali svoje fiziološko stanje, jer kada se osećamo bezbedno, dajemo znake bezbednosti i onima oko nas, pomažući im da se osećaju isto tako. Zbog toga, život u samoći može biti traumatičan za sve vrste sisara, kao i život pojedinca u hroničnom stresu koji se onda preliva i na ostale članove porodice – zajednice, a zatim i društva.
Sada kad znate kolika je naša moć kao individue i na koji način smo zavisni jedni od drugih, pozivam Vas da razmislite koji obrasci ponašanja i osećanja su dominantni u Vašoj porodici i koji se najčešće prelivaju na ostale članove.
„Ljubav se sastoji u tome da se dve samoće štite, da budu jedna uz drugu, da pozdravljaju jedna drugu.” Rainer Maria Rilke