Nervni sistem i njegov način rada je nešto što ne prestaje da me fascinira, i dokaz je kako priroda ništa nije prepustila slučaju jer sve ima svoju biološku funkciju i smisao.
Ne postoji život bez stresa, i zato autonomni nervni sistem (koga čine simpatikus i parasimpatikus) ima adaptivne mehanizme koji nam pomažu da taj stres preživimo. Prirodno bi bilo da se veći deo vremena nalazimo u parasimpatičkom režimu rada (više o tome pročitajte ovde), a kada se pojavi stres kao odgovor na spoljnu pretnju ili percepciju pretnje, aktivira se simpatikus sa jednim od svoja dva oblika: „bori se ili beži“ (fight or flight). I borba i bekstvo stvaraju niz fizioloških reakcija i imaju za cilj da nam pomognu da se rešimo stresora – borimo se onda kada naše nesvesno (nervni sistem) proceni da možemo da pobedimo suparnika, ili bežimo ako je neprijatelj previše veliki ili jak za suprotstavljanje. Ako, međutim, nijedno od ova dva nije moguće izvesti u datim okolnostima, rad simpatikusa može postati toliko ekstreman da je to previše za telo kojem bi moglo da nanese štetu, i tada dominaciju preuzima ponovo parasimpatikus, dovodeći osobu u stanje imobilizacije /hibernacije /zamrznutosti – freeze. U pitanju je opet zaštitni odgovor koji telo koristi da sačuva energiju kada se osećamo preopterećeno i kada je stresor preveliki, omogućavajući nam na taj način da napravimo korak unazad, isključimo telo, odmorimo od stresa i povratimo kontrolu nad svojim emocijama i fizičkim stanjem.
Imobilizacija se, dakle, događa dominacijom parasimaptikusa, i to kada se aktivira dorzalni vagus (o funkcionalnoj podeli i građi nervusa vagusa više pročitajte ovde). Taj fenomen je poznat još kao dorsal vagal shutdown (isključivanje telesnih funkcija koje su pod uticajem dorzalne grane vagusa). Imobilizacija je takođe praćena nizom telesnih promena, i one mogu biti prilično zastrašujuće za onog ko ih preživljava, ali je važno podsetiti se da je to pokušaj tela da se samozaštiti i nije znak slabosti, niti neuspeha.
Mogući simptomi aktivacije dorzalnog vagusa (fizički, menatlni i emocionalni) su:
- smanjen broj otkucaja srca (bradikardija) – na taj način, telo pokušava da sačuva što je više moguće energije jer misli da doživljava pretnju (mozak ne pravi razliku da li je opasnost realna u ovom trenutku ili samo u mislima preživljavamo prošla iskustva),
- plitko disanje,
- smanjen krvni pritisak (hipotenzija),
- gubitak koordinacije ili kontrole mišića,
- nesvestica i kolaps,
- nemogućnost koncentracije ili jasnog razmišljanja,
- teškoće u govoru ili pronalaženju pravih reči za izražavanje,
- emocionalna preplavljenost (strah, bes, stid, šok), koja može doprineti postojećoj konfuziji i uznemirenosti koje su direktna posledica doživljenog stresa. Veliki deo freeze reakcija nastaje u detinjstvu (tkz. trauma u razvoju), kada smo iskušavali snažne emocije (najčešće stid) nakon ili istovremeno sa nekom doživljenom traumom,
- teškoće u preduzimanju konkretnih akcija, a prokrastinacija postaje prilično uobičajena. Čak i kada želimo da preduzmemo akciju, postaje prilično nemoguće i izrazito teško (odlaganje je prisutno i kod anksioznosti ili preopterećenosti svakodnevnim zadacima, tako da nije usko specifični simptom, ali odlaganje koje se dešava kao posledica aktivacije dorzalnog vagusa je ekstremno, jer osoba odlaže i važne zadatke koji imaju rokove i preteće posledice),
- zanemarivanje sebe i svih oko sebe – sve svoje potrebe, kao i potrebe onih oko sebe, osoba “odrađuje” jer nema dovoljno energije niti motivacije,
- ekstremna iscrpljenost i opšti osećaj umora – veći deo dana osoba ostaje u krevetu ili na kauču i čak i jednostavni zadaci postaju izazovni.
Situacije u kojima može doći do aktivacije dorzalnog vagusa:
- prirodne katastrofe,
- napad (ili prisustvovnje napadu),
- iznenadna smrt voljene osobe,
- suočavanje sa teškom dijagnozom ili hospitalizacija,
- dugotrajni stres tokom dužeg vremenskog perioda,
- toksične veze.
Bez obzira da li je trauma brza i agresivna ili je produžena tokom vremena (hronični stres i preopterećenost na poslu ili u emocionalno nasilnoj vezi), simptomi aktivacije dorzalnog vagusa mogu se pojaviti bilo kada jer – trauma je trauma. Privremena hibernacija jeste odbrambeni mehanizam tela, ali ako se događa prečesto, time povećava rizik od razvoja PTSP-a (postraumatski sindrom), kliničke depresije, dugotrajne anksioznosti, fizičkog hroničnog bola i niza drugih iscrpljujućih stanja. Zbog toga je rano rešavanje ovog stanja ključno, jer je manja mogućnost da dugoročni efekti preuzmu život osobe. Dijagnostikovanje aktivacije dorzalnog vagusa može biti teško i zato je važno obratiti pažnju na sopstvene suptilne promene ponašanja, misli, kao i biti svestan telesnih senzacija i reakcija.
Osnovni saveti za sve ljude koji prepoznaju da su u hroničnom stanju stresa i napetosti bi bili:
- Pravljenje pauza tokom radnog dela dana, kako radi korekcije posture, tako i radi brige za sebe poput: Kako sam? Šta mi sada nedostaje?
- Ako je moguće, odvojiti malo vremena u toku dana za aktivnosti koje nam “pune baterije” – radim ono što volim i imam vreme za sebe!
- Razgovor sa ljudima u našoj blizini: da li primećuju bilo kakve promene kod nas koje izgledaju kao gorenavedeni znaci aktivacije dorzalnog vagusa?
- Vođenje dnevnika.
- Aktivno uklanjanje stresa na redovnoj osnovi upotrebom raznih tehnika poput meditacija, disanja ili somatskih vežbi.
- Regulacija ishrane i uključivanje specifičnih suplemenata kako bi telo funkcionisalo na najbolji mogući način.
Važno je, međutim, napomenuti da nije svaka fizička aktivnost dobra, pogotovo u ovakvim stanjima. Izbegavanje vežbi koje dodatno stimulišu parasimpatički nervni sistem je od krucijalnog značaja, jer one osobu drže duže u freeze stanju. Te vežbe uglavnom uključuju spore, kontrolisane pokrete uz opuštajući efekat (neke vrste joge, tai chi,…), što može izazvati dalje smanjenje otkucaja srca, krvnog pritiska i eventualno dovesti do kolapsa. Drugi tip vežbi koje treba izbegavati su one koje prebrzo stimulišu simpatički nervni sistem, i time dovode do neočekivanog povećanja otkucaja srca i krvnog pritiska (sve aktivnosti poput trčanja, aerobika, boksa i slično). Idealne aktivnosti bi bile šetnja u prirodi i uzemljavanje, kao i ciljane somatske vežbe, iako teoretski mogu u obzir doći i druge aktivnosti, pod uslovom da imamo podršku mentora/ trenera na tom putu koji je upoznat sa izazovima sa kojima se susrećemo u određenom životnom periodu.
Imajte na umu da svaki problem ima svoje rešenje (ili više njih), i da traženje stručne pomoći, ma kako ona izgledala, može da nam unapredi zdravlje ili čak da “spasi živu glavu”.
“Budi oprezan kada čitaš knjige o zdravlju. Može se desiti da umreš zbog štamparske greške.”
Mark Tven