Dorzalni vagalni kompleks, o kojem je bilo više reči u prethodnom tekstu, je deo autonomnog nervnog sistema koji nam pomaže da preživimo stres i privremeno se adaptiramo na njega kroz fiziološku reakciju zamrzavanja (tj. freeze) ili gašenja (shutdown). Kada se stres završi, telo bi prirodno trebalo da bude sposobno da se vrati u stanje opuštenosti i smirenosti. Nekad se, međutim, iz raznih razloga naše telo “zaglavi” u jednoj od ovih reakcija i tako dolazi do stvaranja nove traume u telu. Iako naizgled deluju vrlo slično, jer obe nastaju aktivacijom dorzalnog vagusa, ipak postoje neke ključne razlike među ovim reakcijama, koje ako poznajemo, lakše možemo izaći iz stanja stresa i pomoći svom telu da povrati homeostazu:
- Freeze reakcija/ zamrzavanje: osim dorzalne, postoji i jaka aktivacija simpatikusa, jer je u pitanju tkz. hibridno stanje autonomnog nervnog sistema. Svi mišići tela su napeti, uključujući disajne mišiće, posebno međurebarne, koji svojom tenzijom onda otežavaju disanje i ono postaje brzo i plitko. Iako telo ima energije (usled simpatičkog odgovora), osoba nije u stanju da se kreće i ostaje zamrznuta.
- Shutdown/ isključivanje, kolaps: osim dorzalne, prisutna je i aktivacija simaptikusa, ali slabog intenziteta, tako da su mišići mlohavi, ekstremiteti teški, i nekad dolazi i realno do kolapsa, tj. onesvešćivanja.
I zamrzavanje i kolaps su adaptivni odgovori na stres ili traumu, koji štede telu energiju i pomažu mu da se izbori i oporavi. Međutim, kada ova stanja postanu hronična ili ometaju svakodnevno funkcionisanje, dovode do niza fizičkih i mentalnih zdravstvenih problema.
Sram, kao i trauma, može da dovede telo u stanje zamrzavanja i smanji mu sposobnost jasnog razmišljanja i delanja. Sram se često u literaturi spominje i kao trauma u razvoju (javlja se u detinjstvu po prvi put), i obično je u pitanju generacijski prenos – sa roditelja na decu -, a i njegova pojava je uslovljena ponašanjem roditelja koji budu retko svesni onoga što rade i govore detetu, i trajnih rezultata koje njihovo ponašanje ima na život deteta.
Kada doživi osećaj srama, osoba se disocira (odvoji) od svog tela, okoline ili od osobe u neposednoj blizini. Može da oseti obamrlost tela i uma, kao maglu koja zaustavlja misli i senzacije i otežava funkcionisanje. Taj inhibitorni mehanizam može uključivati i osećaj iscrpljenosti i stezanje u grudima. Nesvesno uverenje i misao koja prati osećaj sramote je poput „Ja sam kriv/a.“ Stid je vrlo duboka emocija, duboko pothranjena u telu, koja se vezuje i sa drugim emocijama kao što su bes, strah, krivica i tuga.
Neuronauka za nastanak stida „krivi“ mozak – tačnije, prednji cingularni korteks koji je deo limbičkog mozga. U jednoj studiji rađenoj u Americi, dokazano je da ljudi sa anatomski većim prednjim cingulatima iskušavaju više stida (i obrnuto). Često se krivica i stid mešaju, mada je stid rašireniji od krivice. Prema rečima Brene Braun (socijalni radnik, pisac, istraživač i profesor na Univerzitetu u Hjustonu): „Sram je fokus na sebi; krivica je fokus na ponašanju.”
Dakle, zamrzavanje usled srama i traume ima poentu preživljavanja, jer dozvoljava osobi da prođe kroz nepodnošljivu situaciju. Najčešće se ne radi o jednom šoku za sistem, poput nesreće ili hospitalizacije, već o nizu suptilnijih šokova koji vremenom narušavaju normalno funkcionisanje i stvaraju osećaj izolacije i nemoći. I stid i trauma ometaju prirodnu sposobnost osobe da se orijentiše — da jasno zna gde se nalazi u sadašnjem trenutku i šta percipira. Orijentacija podrazumeva i svesnost o unutrašnjim telesnim senzacijama, emocijama, i otvorenost za signale koje primamo iz okoline preko čula, limbičkog sistema i intelekta.
Stid sam po sebi je zaštitnički nastrojen i pomaže da naučimo prosocijalno ponašanje – šta je prihvatljivo za pleme ili grupu (porodicu i društvo), a šta ne. Male doze stida su od pomoći, primoravajući nas da eventualno prestanemo sa radnjom i preispitamo kako mi i naše ponašanje utičemo na druge, i da li je ono društveno prihvatljivo. Međutim, ako se stid javlja redovno i bez povezanosti i pripadnosti sa grupom, može postati hroničan, pa umesto da se javi kao posledica nečeg što smo uradili, on postaje osećaj ko mi mislimo da jesmo. Terapijski rad sa tom vrstom toksičnog stida je dugotrajan i zahteva obavezan rad sa telom kroz somatiku.
Ako posmatramo kroz obrasce ponašanja i reakcije nervnog sistema, stid može dovesti do defanzivnosti i agresije (simpatička „bori se“ reakcija), povlačenja ili izbegavanja (simpatička „beži“ reakcija), ili smirivanja drugih i situacije koja je pokrenula ovaj fiziološki odgovor (dorzalni vagus – „freeze“ reakcija). Osim toga, mogli bismo da se osećamo zaglavljeni u situaciji sa mnogo naboja u telu, ali kako nismo u stanju da reagujemo, na kraju može doći do dorzalnog isključivanja (dorzalni vagus – „shutdown” reakcija).
Jasno je i da ljudi koji osećaju sramotu, sramote i druge, a nekada stid može biti i faktor depresije.
Kada se opiremo ili pokušavamo na silu da se oslobodimo srama, dodatno utičemo na neregulisanost nervnog sistema. Ono što možemo da uradimo jeste da postepeno razvijamo svesnost i interocepciju, kako bismo bili u stanju da na vreme primetimo i pratimo naše telesne reakcije i time predupredimo dalju disregulaciju nervnog sistema.
Sledeća pitanja za samorefleksiju mogu pomoći da bolje razumemo sebe i svoje iskustvo, i da učeći iz svog iskustva – rastemo. Osvešćivanje određenih činjenica o nama samima, i prihvatanje sebe je krupan korak ka regulaciji nervnog sistema, te stoga pomaže da se brže vratimo u ravnotežu. Pitanja se tiču osećaja srama, krivice i samoosude, koji su često isprepleteni:
- Da li automatski krivim sebe ili nekog drugog za ono što se dešava ili se dogodilo?
- Čega se bojim da bi se moglo dogoditi ako odustanem od samoosuđivanja/ krivice, makar i privremeno?
- Da li postoji deo mene koji se oseća okrivljenim ili osuđenim? Ako je tako, šta bi mi taj deo rekao, kada bih ga poslušao/la? Mogu li sebi dozvoliti da mu dam glas?
- Da li sam nekoga povredio/la nečim što sam nedavno uradio/la? Ako jesam, šta bi trebalo da naučim o tome? Mogu li da se nekako iskupim? Da li treba da oprostim sebi? Šta treba da naučim?
- U kojoj meri drugima otkrivam svoje osude ili sramotu? Šta me sprečava da o ovome razgovaram sa drugom, bliskom osobom?
- Da li postoji deo mene koji se oseća malim, osuđenim ili uplašenim? Ako da, šta taj deo mene želi, šta mu je potrebno?
- Da li se bojim da ću se osećati krivim ako učinim nešto brižno ili ljubazno prema sebi?
- Da li verujem da, ako učinim nešto za sebe, će značiti da sam sebičan/a ili nemoralan/a?
“Način na koji volite sebe je način na koji učite druge da vas vole.”
Rupi Kaur, pesnikinja