Naš nervni sistem je poput komandnog centra – kontroliše svaku funkciju u telu, od regulacije rada vitalnih organa, voljnog pokreta, svesti, emocija i misli. Sačinjen je iz dva osnovna dela – centralni nervni sistem (CNS), sastavljen od mozga i kičmene moždine (koja se nalazi u kičmenom kanalu, zaštićena pršljenovima), i periferni nervni sistem (PNS) koji je sačinjen od spletova nerava koji izlaze iz kičmene moždine i nastavljaju ka periferiji tj.ekstremitetima, noseći signale iz komandnog centra (mozga), ali i sa periferije do centra. Dakle, ovi nervni putevi su dvosmerni.
Sve strukture nervnog sistema su sačinjene od ćelija koje se zovu neuroni i one imaju svoju specifičnu građu, u zavisnosti od toga u kom delu tela se nalaze i koju ulogu obavljaju. Neuroni međusobno komuniciraju preko sinapsi, gde nastavci jednog neurona dodiruju nastavke drugog i uz pomoć neurotransmitera (hemijske supstance) prenose informacije.
Dugo se verovalo da se na nervni sistem ne može uticati, osim kod dece, i da vremenom nervne ćelije izumiru, kao i da nemaju mogućnost obnavljanja. Danas se zna da je jedna od osnovnih (rekla bih i fantastičnih) karakteristika nervnog sistema njegova plastičnost – sposobnost da se promeni i adaptira na nove uslove, stvaranjem novih sinapsi. Svaki put kad obavljamo neku radnju sa ciljem da je naučimo i da ona postane automatska, mi zapravo izgrađujemo nove nervne puteve, spajanjem sinapsi. Ova mogućnost preoblikovanja CNS-a je jako važna i na njoj počivaju principi rehabilitacije pacijenata sa neurološkim deficitom.
Periferni nervni sistem (PNS) ima dve glavne komponente: motorički ili somatski i autonomni nervni sistem.
Somatski nervni sistem je voljni, svesni deo na koji mi utičemo obzirom da je odgovoran za regulaciju voljnih pokreta tj. uključuje potrebne i isključuje nepotrebne mišiće u datom momentu, u zavisnosti od aktivnosti koja se želi obaviti.
Autonomni nervni sistem automatski reguliše srčani rad i ritam, disanje, varenje, reflekse poput kijanja i kašljanja i seksualno uzbuđenje. On nije pod našom voljom i na njegov rad ne možemo uticati (osim ako niste rasli među budističkim monasima :)). U okviru njega, postoje simpatički nervni sistem (SNS) i parasimpatički (PNS).
Simpatički nervni sistem služi preživljavanju jer je aktivan samo kada predosećamo opasnost ili smo u opasnosti, zbog čega se još naziva i „fight-flight“ režim rada („bori se ili beži“). Pri njegovoj aktivaciji dolazi do niza nevoljnih telesnih reakcija – jetra izlučuje dodatnu glukozu u krvotok kao izvor energije da obezbedi telu resurse za bežanjem ili borbom, proizvode se hormoni stresa, povišava krvni pritisak, šire se zenice, šire se bronhije i povećava plućni kapacitet, preraspodeljuje se krv iz centra ka periferiji tj. ka udovima za potrebe bežanja/borbe.
Nasuprot simpatikusu, parasimpatikus je odgovoran za svakodnevne, automatske funkcije disanja, varenja, odmora itd. pod normalnim uslovima, bez stresa. Naziva se još i „rest-digest“ režim („odmor-varenje“) i vraća telo u ravnotežu posle doživljenog stresa.
Nervni sistem
U idealnim uslovima, oba režima bi trebalo da se smenjuju, s tim da dominira parasimpatikus. Kada se pojavi iznenadna opasnost, aktivira se simpatički režim rada, ali njegovo dejstvo traje kratko, koliko i sama opasnost. Čim se ona završi, telo se vraća u parasimpatički režim rada. Kod savremenog čoveka, ovaj mehanizam je nažalost poremećen – otkako ujutru zazvoni alarm za posao, preko velike šolje kafe (koja pomaže izlučivanje hormona stresa), do zaglavljenosti u saobraćaju, raspravki sa šefom i kolegama, nerviranja, itd… Sve to dovodi telo u stanje stalnog stresa jer, sviđalo se nama to ili ne, ljudsko biće biološki nije preodređeno da živi i radi na način koji je danas društveno prihvatljiv – posao od 9-17h, nošenje posla kući i rad po 17h dnevno, korporacijski sistemi i penjanje uz lestvicu karijera=uspeh (što me uvek podseti na onu priču sa magaretom i šargarepom), oporavak vikendom (spavanje do kasno, manjak energije, napijanje, kompulsivni šoping…), godišnji odmor od 7-10 dana (jeste li se nekada zapitali zašto se ljudi razbole kad odu na dugoočekivani godišnji odmor? Nije slučajno)… Mala je verovatnoća da ćemo se naći licem u lice sa vukom ili medvedom kao naši preci, što bi podstaklo aktivaciju simpatikusa, ali mi smo odavno već adaptirani na gomilu raznih „zveri“ u toku dana, što vodi čestoj aktivaciji „bori se ili beži“ režima, a njegovo dugo trajanje, bez ili sa malim pauzama, je preduslov za razvoj raznih bolesti.
Radi boljeg razumevanja koliko je naše telo inteligentno i sa kojom lakoćom se adaptira na stresogene faktore, uzećemo za primer osobe sa povišenim krvnim pritiskom (čitava pandemija!) koje zapravo konstantno osećaju opasnost/ugoženost na nesvesnom nivou. Logično, kod njih dominira simpatikus. Problem je i što su te osobe toliko adaptirane na takav, neadekvatan način funkcionisanja svog nervnog sistema, da je to za njih sasvim normalno. Dakle, telo se adaptira na novonastale uslove da bi nam pomoglo da ga preživimo i zaštitilo nas od dalje eventualne štete. Ono uvek radi u našu korist! Ako neko zaista želi da izleči visok pritisak, nisu dovoljne samo tablete, već reedukacija nervnog sistema i postepeni prelazak na parasimpatički režim rada. Postoje razni načini i metode da se do toga dođe, i one zahtevaju vreme. Setite se i da vrlo verovatno taj krvni pritisak neko nije dobio „preko noći“. Većina ljudi se neće odlučiti za holistički pristup jer on zahteva preispitivanje svega, ne samo bolesti, a osim toga se brži, gotovo istovremeni efekat podstiže uzimanjem lekova: lakše, dostupnije, manje uloženog napora i vremena.
Obzirom na međuslovnu uslovljenost fizičkog, mentalnog i energetskog tela, neophodno je početi živeti svesnije, postavljajući sebi često pitanja tipa: šta je to što me drži u opasnosti (metaforičkoj, naravno: odnosi u porodici, sa prijateljima, rođacima, finansijska nestabilnost, rad u uslovima/poslu koji me ne ispunjavaju…), ukoliko patite od visokog krvnog pritiska? Slušajte sebe jer bi odgovori mogli da Vas iznenade.
„Lek za mnoge bolesti je nepoznat lekarima. Jer oni ne poznaju celinu. Deo nikad ne može biti dobro ako celina nije dobro.“ Platon