Postoje ljudi koji ne mogu da osete fizičku bol. Koliko god to sjajno zvučalo, zapravo nije. Te osobe se često povređuju nenamerno, baš zato što ne osećaju bol u svim onim situacijama koje bi nama ostalima bile bolne. CIPA (Congenital Insensitivity to Pain with Anhidrosis) je retka nasledna bolest kada osoba, pored neosetljivosti na bol, ne oseća niti temperaturu, a zbog prisustva anhidroze – nemogućnost tela da se znoji i tako rashlađuje – lako dolazi do pregrevanja tela i smrti. Te osobe nažalost ne žive dugo.
Percepcija bola možda nije ugodna, ali je očigledno od vitalnog značaja.
Kad se govori o povezanosti nervnog sistema i bola, razlikuju se 3 vrste bola (nociceptivni, neuroplastični i neuropatski) i dve vrste nervnih vlakana koje prenose informacije o bolu sa periferije: vlakna A delta, koja prenose signale velikom brzinom jer su odgovorna za akutni bol, koji je po prirodi iznenadan, oštar i intenzivan, i vlakna C, koja sporije prenose signale jer su odgovorna za hronični bol, koji je tup, pulsirajući i dugotrajni.
Deo mozga u koji pristižu signali o bolu sa periferije je limbički sistem i prefrontalni korteks, a to je isti onaj deo koji je odgovoran za emocije, raspoloženje, memoriju, ponašanje i donošenje odluka. Zato, osobe koje pate od hroničnih bolova mogu razviti i neke poremećaje u ponašanju (npr. depresija, anksioznost, apatija), probleme sa memorijom i sa donošenjem odluka, kao i razviti bolesti poput raznih vrsta demecija.
Nociceptivni bol osećamo onda kada dođe do povrede ili oštećenja tkiva na bilo koji način, bez obzira da li je uzrok oštećenja bakterija, akutna trauma ili ponavljajuće povrede. Nociceptori su receptori (prijemnici u vidu nervnih završetaka) koji se nalaze u svim strukturama (zglobovi, mišići, koža…) i koji prenose signale bola sa periferije ka centru (mozgu). Uporedo sa prenošenjem signala o bolu se aktivira i imuni sistem koji počinje lokalno da deluje tako što se šire krvni sudovi, povećava prokrvljenost povređenog dela, propustljivost kapilara, a sve to sa ciljem stimulisanja rasta novih ćelija i posledično isceljenja fizičkog tela. Bol i zapaljenje idu ruku pod ruku. Zar priroda nije neverovatna? Taj otok i bol koji osoba percipira nakon povrede je zapravo akutno zapaljenje koje je prirodan, fiziološki proces regeneracije tela. Međutim, česta i nekontrolisana upotreba antizapaljenskih lekova (u raznim oblicima: gel, tablete, kreme…) usporava zarastanje i regeneraciju tkiva na uštrb privremenog smanjenja bola.
Nasuprot akutnom koji je rezultat povrede, hronično zapaljenje je uglavnom posledica loše telesne mehanike. Tako npr. ako zauzimamo neprirodan položaj u kolenima, dugoročno oštećujemo hrskavicu, ligamente i tetive. Kako bi nam priskočio u pomoć i limitirao štetu, aktivira se imuni sistem i dolazi do zapaljenja praćenog lokalnim otokom, crvenilom, nekad i povišenom temperaturom. Takva vrsta zapaljenja će trajati dokle god je prisutna neadekvatna postura i obrasci pokreta koji oštećuju tkiva.
Neuroplastični bol – već smo govorili o plastičnosti nervnog sistema. Ako bol traje neko vreme, nervni sistem počinje je da se adaptira na njega – nociceptori postaju sve osetljiviji na bol, smanjuje im se prag tolerancije, dolazi do nadraživanja većeg broja neurona nego obično i razvija se hipersezitivnost ili tkv. periferna senzitizacija (adaptacija na bolne nadražaje u okviru perifernog nervnog sistema) i centralna senzitizacija (adaptacija na bolne nadražaje na nivou kičmene moždine i mozga). Iz toga mogu nastati stanja poput hiperalgezije (kada osoba postane preosetljiva na bol) i alodinije (kada osoba normalan stimulus percipira kao bolni). Kad nervne strukture postanu hipersenzitivne, osoba može da ima preosetljivost čak i onih delova tela koji su udaljeni od primarno bolnog. Na primer, osobe sa hroničnim bolom u vratu su na testovima pokazale preosetljivost na električnu stimulaciju i primenu toplote na nogama. Druga studija je pokazala da osobe koje boluju od osteoartritisa su osećale mišićni bol u onim delovima tela koji nisu pogođeni osteoartritisom. Dakle, što jači bol osećamo, to se više naš nervni sistem adaptira, a što se on više adaptira, smanjuje se prag tolerancije na bol pa više bola osećamo. Onda kada nastanu strukturalne promene u nervnom sistemu, bol perzistira čak i kada više ne postoji razlog za to. Ipak, zahvaljujući plastičnosti nervnog sistema, moguće je smanjiti njegovu preosetljivost i izaći iz tog alarmnog stanja.
Neuropatski bol nastaje kada oštećeni nervi šalju pogrešne bolne signale ka centrali. Takav bol daje osećaje poput trnjenja, pečenja, mravinjanja ili „strujnog udara“. Prisutan je kod nekih autoimunih bolesti, oštećenja nerava, deficijencija vitamina, kod intoksikacija, infekcija, alkoholizma, dijabetesa (stanje poznatije pod nazivom dijabetična polineuropatija).
O opioidima
Ljudi koriste droge već hiljadama godina, a jedna od najpoznatijih je svakako opijum koji se dobija iz osušenog opium poppy – tj. maka! Osim kao droga, korišćen je i za smanjenje bola jer u sebi sadrži dve aktivne supstance: morfijum i kodein. Nemačka farmaceutska kompanija Merck & Co je 1827. godine počela sa proizvodnjom morfijuma i kodeina u laboratoriji, što je pokrenulo i druge farmako – kompanije da to isto urade. Nakon nekog vremena, upotreba te biljke u njenom prirodnom stanju je gotovo kriminalizovana jer je odjednom postala opasna za život i zdravlje konzumenta. Naravno, doza iz apoteke je bila „pametniji izbor”.
Otkriveno je i kako i zbog čega opioidi imaju tako dobar efekat na bol – postoje receptori u celom nervnom sistemu za koje se oni vezuju i na taj način blokiraju signale bola iz nociceptora. Ono što je takođe neverovatno jeste da naše telo proizvodi supstance slične opioidima koji se zovu endogeni opioidi ili endorfini, a koji funkcionišu kao hormoni i neuromodulatori. Na našu veliku žalost (ili sreću, zavisi od ugla gledanja :)), endorfini se ispuštaju u krvotok kao analgetici samo kad samo pod snažnim akutnim stresom, kako bi nam pomogli u preživljavanju traume jer je u pitanju njigova evolucijska uloga, i tada njihovo dejstvo ne traje dugo – hipotetički, iako povređeni a pod uticajem endorfina, mogli bismo da podignemo veliki teret i da ni ne osetimo bol ili da imamo dovoljno energije za beg uprkos povredi.
Bol ima i kulturološki aspekt i modifikuje naše ponašanje, a da mi toga nismo ni svesni – tako, savremeni čovek je stvorio uverenje da je živeti bez bola nemoguće, pogotovo kad se zađe u određene godine. Lekari govore da je bol deo starenja i da treba da ga jednostavno prihvatimo jer leka nema! Kad smo mladi i bavimo se sportom, treneri nam govore „no pain, no gain“ (ili bez bola nema napretka!). Tako se postepeno programiramo kroz odrastanje da ignorišemo bol do te mere dok ne dođe do većih promena na telu i (ne)popravljive štete.
Slažem se da, da bi se osetio napredak u bilo kom smislu, fizičkom ili metaforičkom, bol je neizbežan i kroz njega moramo proći jer jedino tako izlazimo iz zone komfora i ulazimo u zonu rasta. Ali ono što u celoj priči pravi ključnu razliku je znati kad je dosta i zaustaviti se, slušati sebe i svoje fizičko telo koje je instiktivno, ima svoju inteligenciju (dobro ste pročitali – nije sva inteligencija u glavi!) i nikada ne laže niti radi protiv nas (s tim u vezi, cela priča o autoimunim oboljenjima pada u vodu, jer fizičko telo ne napada samo sebe, ni pod kojim uslovima, ali o tome neki drugi put). Većina ljudi, međutim, je sklona autodestruktivnom ponašanju i obrascima kojih nisu svesni, a koji pogoršavaju zdravstveno stanje i produžavaju period „lečenja“ hroničnog bola.
„Ne treba težiti svemu što je ugodno, ali ni izbegavati sve što je bolno.“ Epikur