U školi su nas učili da je fizičko telo skup sistema organa koji međusobno komuniciraju na razne načine (putem krvi, limfe, hormona, čula,…). Ali šta je to što pokreće ta sredstva komunikacije? Ili još banalnije – kako, na primer, krv zna kuda treba da ide i nikad ne greši pravac (osim kod nekih patologija)? Energija ili energetsko telo je to koje utiče na naše životne procese i dokle god ga imamo, živi smo (ali ne obavezno i zdravi). Postojanje energije je dokazano i merljivo raznim dijagnostičkim procedurama (EKG, EMNG, EEG…). Ono što je promenljivo je terminologija vezana za energiju, u zavisnosti od oblasti koja se njome bavi.
Prema istočnjačkim medicinama i filozofijama, energija se kroz fizičko telo kreće posebnim energetskim kanalima koji se zovu meridijani. Postoje i energetski centri koji nose različite nazive u zavisnosti od jezičkog porekla – čakre (budizam) ili dan tien–ovi (taoizam). Svaki meridijan i energetski centar je u kontaktu sa nekim od organa, a prema tradicionalnoj kineskoj medicini (TKM), svaki vitalni organ (a ima ih 5: srce, jetra, slezina, pluća, bubrezi) ima svoju dominantnu emociju. Tako se, na primer, u plućima nakuplja tuga i čežnja, dok ljutnja svoje utočište nalazi u jetri (odatle i ona narodna: “Džigericu si mi pojeo/la!”). Emocije su indikatori i same po sebi nisu niti dobre niti loše, već ih mi etiketiramo kao takve i identifikujemo se sa njima, dozvoljavajući im da nas potpuno obuzmu. S tim u vezi, prevelika žalost ili preterana euforija mogu podjednako oštetiti srce, iako su naizgled suprotne emocije. Ukoliko se ne posvetimo njima i ne isprocesuiramo ih, već potisnemo (jer smo tako naučeni pa ni ne znamo da može drugačije), na duže staze nagomilavanje tog energetskog naboja – emocije – može dovesti do poremećaja rada određenog organa. Jasno je da, ukoliko se poremeti rad jednog organa ili sistema organa, to će neminovno uticati na neki sledeći organ, pa će se osoba naći u situaciji gde “odjednom” mora da leči, na primer, visok krvni pritisak, ulcerozni kolitis i bol u leđima, uz epizode depresije/apatije.
Ako govorimo o emocijama, obavezno je spomenuti i treće, odnosno mentalno telo koje, radi praktičnog prikaza, delimo na svest, podsvest i nadsvest (ili supersvest/superinteligencija). Ukoliko nikad o tome niste razmišljali ili se pitate zašto Vam se određeni obrasci u životu ponavljaju i ne znate odgovor na to pitanje – to je zato što je za 96% naših akcija odgovorna podsvest (dakle, automatizovani odgovori tela i uma, ili popularno nazvani programi, što ima smisla ako uzmemo u obzir da je naš mozak, kao organ, jedan vid superkompjutera koji drži pod kontrolom ceo sistem). Ostalih 4% pripada onom svesnom ili mislećem delu. Zato mi ljudi većinu svog života provedemo na autopilotu, vođeni podsvesnim programima. Jedna od uloga našeg mozga i nervnog sistema uopšte, je da se trude da nas zaštite, pa tako uvek biraju sigurnost i komfor umesto straha, neprijatnosti i izlaska iz zone komfora. Takvo već utvrđeno i nama poznato ponašanje je smisleno jer štedi fizičkom telu puno životne energije. Kada to ne bi bilo tako, neke automatske radnje poput pranja zuba, jela, vožnje auta i slično, nikada ne bi postale automatske, već bismo svaki put ulagali istu količinu napora i energije da tu radnju izvedemo do kraja. Iz toga je jasno da je ovakav vid funkcionisanja nervnog sistema zajednički za sva ljudska bića, prirodni mehanizam biološki predodređen, pa se zato u biološkoj medicini kaže da su fizička tela zapravo vođena mozgom tj. podsvešću (onih 96%), i da mi tu imamo malo ili ni malo uticaja. Jedino na šta možemo uticati svesno i voljno kroz rad na sebi je naša percepcija tj. lični doživljaj realnosti.
Dakle, mentalno, energetsko i fizičko telo su nerazdvojivi, i deluju kao celina. Primera radi, određene priče koje vrtimo sebi u glavi – misli (mentalno telo), koje su u većini slučajeva negativne konotacije, podstiču stvaranje emocija koje mogu biti tranzitornog ili dugotrajnog karaktera. Te emocije se takoreći “talože” kao eletrični impulsi/naboji negde u telu, ako nismo u stanju da ih preradimo i propustimo, i to prvo na energetskom nivou (u energetskom telu), a zatim na fizičkom nivou u vidu raznih stanja i bolesti, pogotovo ako dugo traju, kao što je to slučaj sa hroničnim stresom. Gorenavedeni primer je samo jedan od mnogih kako naša tela deluju uzajamno, dok je hroničan stres posebna i jako važna tema za savremenog čoveka, i njemu ću posvetiti dosta pažnje u narednim tekstovima jer smatram da je važno širiti svest i znanje o tome kako zaista funkcioniše naše telo i kako mu pomoći. Zbog svega toga je važno raditi na očuvanju zdravlja, koje je po definiciji SZO stanje potpunog fizičkog, duševnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i nesposobnosti. Bilo koja bolest, pre nego se manifestuje na fizičkom nivou, prvo je prisutna izvesno vreme u energetskom telu.
Sada, kada znamo sve ovo, bilo kao pacijenti ili kao zdravstveni radnici, skoro da je nemoguće čoveka lečiti OD-DO kao što to radi zapadna medicina, i očekivati dobre i trajne rezultate, pa se onda holistički pristup sam nameće kao jedini ispravan, pogotovo kada je reč o prevenciji.
Do sledećeg čitanja, mislite o:
“Telo kaže ono što reči ne mogu.” Martha Graham
#stres #bolest #duša #telo #holističkolečenje #zdravlje #energija