Mnogo se piše i priča u poslednje vreme o traumama i unutrašnjem detetu, i smatram da je dobro što je tako. Vreme je da ljudi počnu da preispituju svoje mentalno i fizičko blagostanje, i dovode ga u vezu sa svim onim što ih okružuje, shvativši da imaju pravo, bilo kad u svom životu, da promene stvari, ljude ili situacije koji ih više ne ispunjavaju.
Temama poput trauma i unutrašnjeg deteta se inače bave razni profili – psiholozi, psihoterapeuti, psihijatri, ali i razni mentori (koučevi) u okviru holističkog pristupa ili oni koji se dotiču spiritualnog razvoja. Suština ovih tema i rad na njima je manje – više isti (kako se isceliti, osnažiti svoje energetsko polje/nervni sistem i odupreti se izazovima sa lakoćom), ali terminologija ume da bude običnom čoveku prilično zbunjujuća, pa ćete često natrčati na termine poput “mother/father wounds (majčina/očeva rana)”, “rane unutrašnjeg deteta”, “senka”, itd…
Kaže se da čovek ostaje mlad dokle sačuva dete u sebi, i ja se sa tim slažem. Unutrašnje dete je deo svih nas, naš nesveni deo, i postoji otkako smo začeti. Postoje neke tvrdnje da ono ima i fizičku lokaciju u našem telu, u predelu bubrega. Unutrašnje dete se seća svega – od bakine preukusne pite od jabuka, do raznih situacija gde smo kao deca iskusili strah, razne traume, gubitak, omalovažavanje, ugroženost, i tome slično. Ono pamti emocije, memorije i uverenja iz prošlosti, ali stvara i nade i ciljeve za budućnost. Osim unutrašnjeg deteta koje je važno za sve nas, postoji i odrasli, zreli deo naše ličnosti, i ovo dvoje bi trebalo da budu u balansu, kako bi osoba imala uravnotežene reakcije, misli, pa na kraju i sam život. Iako Vam se sigurno neće dopasti sledeće, važno je znati da je naša civilizacija većinski infantilna, jer ono koje nas vodi je unutrašnje dete: iako smo odrasli ljudi, veliki deo nas se ponaša poput deteta bez obzira na godine starosti, pa su i odluke i zaključci koje donosimo na takvom nivou. Najčešća infantilna ponašanja i obrasci su:
- preterana potreba da pomognemo drugima i budemo im uvek na usluzi;
- potreba da se svidimo svima (osim možda sebi), zbog čega radimo stvari kako bismo impresionirali druge (tipičan, jako popularan primer, posebno u siromašnijim krajevima je i kupovina firmirane garderobe kako bi se ostavio utisak materijalnog izobilja);
- zanemarivanje sopstvenih potreba bilo koje vrste i stavljanje drugih ispred sebe;
- strah od napuštanja, nepostavljanje granica ili previše labilne granice;
- sram i stid, nisko samopoštovanje, konstantno življenje u zoni stresa;
- anksioznost, perfekcionizam;
- tolerisanje agresivnog ponašanja i njegovo opravdavanje;
- izbegavanje određenih ljudi, iskustava ili mesta sa ciljem nesuočavanja sa emocijama koje te situacije mogu da proizvedu u nama…
Ako smo kao deca bili većinski deo vremena okruženi tenzijom, strahom, besparicom, opasnosti, navići ćemo svoj nervni sistem da operiše iz tog konstantnog stanja uzbune, čak i kad smo odrasli. Tako, kad god unutrašnje dete ima potrebu da se oseti bezbednim i sigurnim, na osnovu nesvesnih uverenja će izabrati neke od gorenavednih ponašanja, misli i praviti izbore u skladu sa njima jer je to ono što je detetu poznato, bez obzira koliko štete pravilo nama kao odraslim ljudima.
Sama reč “trauma” većinu ljudi asocira na nešto veliko, ili neki strašan događaj koji nije tipičan za svakodnevicu: zemljotres, saobraćajna nesreća, krađa, neka traumatska povreda, fizički napad ili tuča, porođaj, smrt dragih osoba, razvod, itd. Činjenica je da su sve ovo važni traumatski događaji, ni malo jednostavni, pa u zavisnosti od toga kako je kalibrisan nervni sistem, koliko je rezilijentan i kakva je percepcija osobe u vezi te traume, dešava se da se nakon takvih iskustava osoba na neki način razboli. Zašto? Traume koje se ne prerade i ne integrišu, ostaju zaglavljene u telu, u nesvesnom delu nervnog sistema koji je i njegov većinski deo, a ako su dovoljno dugo prisutne i konstantno aktivne, mogu napraviti štetu na unutrašnjim organima i tada govorimo o oboljenjima. Traume se ne mogu, naravno, videti dijagnostičkim procedurama, ali se njihovo prisustvo oseća kao hroničan bol, umor i iscrpljenost, problemi sa hormonima, nesanica, alergije, sindrom iritabilnog creva, psorijaza i mnoga druga stanja i bolesti. Dakle, ako imate jedno ili više ovakvih stanja, sigurno je da ste doživeli traume i da je Vaš nervni sistem ostao neregulisan.
Traume, međutim, ne moraju uvek bili neki drastični događaji, već češće mnogo veći zdravstveni problem prave one traume (stres) na svakodnevnom nivou poput nekorisnih postura koje zauzimamo tokom dana i koje nam stvaraju mišićni spazam, svađa sa kolegom ili supružnikom, neprikladan šefov komentar, situacije koje živimo svakodnevno i koje nas ne ispunjavaju i toksične su, naša reaktivnost na tuđe komentare ili akcije, aktivacija nekih od obrazaca zaštite unutrašnjeg deteta kada se oseti ugroženim, neprestano razmišljanje (ruminacija) i briga, ili bilo koja situacija koja čini da se po njenom završetku osećate loše. Takve suptilne, dugoročne traume prave mnogo više štete jer nas konstantno drže u simpatičkom režimu rada nervnog sistema, koji vremenom počinje da utiče i na izlučivanje hormona i neurotransmitera, dakle – na samu neurofiziologiju.
U jednoj od mnogih knjiga koju sam čitala, a tiče se konekcije tela i uma, autor kaže da je čak 98% svih oboljenja psihosomatskog porekla (dodala bih – i više od toga). Još jedna jako važna činjenica koja govori u prilog toj statistici je i to što smo mi kao ljudi skloni umanjivanju trauma, pretvaramo se da su nas mnogo manje dotakle nego što zapravo jesu, i to obično iz straha od osude i iz uverenja da moramo biti jaki. Pa umesto da tu neku traumu preživimo, uzmemo vremena koliko nam je potrebno, isprocesuiramo je, uzemljimo i time regulišemo rad nervnog sistema, mi sebi ne dajemo niti vremena niti slobode da se to dogodi, stvarajući usput razne izgovore i nastavljajući dalje sa životom kao da je sve u najboljem redu, dok zdravlje ne počne da trpi.
Iako ova tema deluje komplikovano na prvu, zapravo prestaje da bude onog momenta kada prihvatimo introspekciju kao rutinu, ali i brutalnu iskrenost ka samima sebi, radi poboljšanja kvaliteta sopstvenog života. Traumatizovani nervni sistem ima slab kapacitet da reguliše, integriše ili dozvoli emocionalno isceljenje, i često iz naše potrebe da se što pre iscelimo, opteretimo ga praksama i metodama koji ga još više uguše, zbog čega mnogi dožive pogoršanje tegoba. Zato isceljivanju treba pristupiti postepeno, umereno, svakodnevno i prihvatiti ga kao proces i vrstu energetsko – telesne higijene. Jedino tako je moguće dostići trajne rezultate.
“Život ste vi, pa ako je život težak za podneti, to je zato što je teško podneti same sebe.”
Karl G. Jung