Mnogi bi pomislili da bi život bez bola bio idealan. Ali da li bi to baš bilo tako? Onaj ko ima bolove stalno se neće složiti sa mnom i to je u redu, jer se neurofiziologija kod takvih osoba menja, pa te osobe uglavnom idu kroz život sa pitanjem: “Zašto baš meni?” Ali ako ti kažem da času možeš sagledati kao polupunu, umesto polupraznu?
Bol je naš prijatelj koji se pojavljuje onda kad se udaljimo od sebe, od svojih želja, potreba, radosti, na uštrb onoga što mora i što treba. Možda neće biti u obliku bola. Možda će biti neki hormonalni dizbalans, visok krvni pritisak, ili neka hronična dijagnoza…
Otkako se rodimo, sistem nas uči da budemo dobri robovi i da radimo, budemo od koristi, jer nismo dovoljni ako samo postojimo, ako samo BUDEMO. Upravo taj razdor između bivstvovanja i pritiska iz spoljne sredine da se zadovolje neke norme će u nekom momentu u životu dovesti do fizičkih izazova. Većina onda zaključuje da su ti izazovi posledica starenja. Ne, nego jednostavno telo više ne može da kompenzuje nakupljene stresove ako se sa njima u međuvremenu ništa konkretno ne uradi i ne propuste se kroz telo. I zato te bol ili neko stanje poziva da se povežeš sa sobom i svojim potrebama. U celoj toj priči je najteže sebi pogledati u oči, bez ulepšavanja stvarnosti, i baš zato je prvi korak prihvatanje bola kao našeg saveznika.
Da li si nekad razmišljaš na ovakav način? I kako se to bol prihvata? Treba da budemo svesni da bol nije tu radi kažnjavanja nas ili zato što nam je takva sudbina ili genetika, već kao indikator toga gde se trenutno nalazimo. Život je pun izazova i koliko god radili na sebi, desi se da sklizemo sa puta. Naravno, ne znači da radimo nešto obavezno loše, ako se u nekom trenutku razbolimo. Nekada se neke stvari jednostavno dogode. Da li smo i koliko prihvatili celu situaciju (uključujući “dijagnoze”, ali ja tu reč ne volim, niti koristim) znaćemo onda kada pokušamo i eventualno uspemo da iz svega izvučemo lekciju i izađemo kao osoba sa iskustvom više.
Drugi korak bi bio da želiš da znaš zašto te nešto boli. Biološka medicina, psihosomatika i razne druge discipline kažu da iza svakog simptoma/bolesti, postoji određeni unutrašnji konflikt koji je vodio bolesti/bolu. ALI… Vrlo često na svesnom nivou mi ne možemo da dokučimo šta je to, koja je to situacija iz naše prošlosti i koji je unutrašnji konflikt u pitanju (jer volimo da sebi pričamo priče). Nekad ima više konflikata istovremeno. Mi smo zatrpani programima od rođenja, percepcija nam je iskrivljena, a od tela i prirode smo se odrodili. Bude situacija i kada je više nego očigledno koji je konflikt u pitanju, ali se dešava da osoba i dalje ne uspeva da ga stavi “u fokus”. Biti iskren prema sebi zahteva hrabrost, da vidimo i postavimo stvari onakvima kakve one zaista jesu. Mi ljudi volimo da tražimo izgovore za svakoga i za sve, za sebe pogotovo. I uvek imamo spremna opravdanja.
“Nemam osećaj da napredujem, već se konstantno vrtim u krug, oaj bol je uvek tu!” Znam šta misliš i osećaš jer sam i sama bila tamo. Želela bih da ubrzam oporavak po svaku cenu. I to je u redu, ljudski je. Hronični bol je tu, prati te. Nekad više, nekad manje. I nema šta nisi probao/la, ništa ne pomaže. I dok te tvoj mentor/kouč ubeđuje da ti ide sve bolje, na pragu si da odustaneš od ideje da ćeš se isceliti. ALI…
Isceljenje se događa na mnogo nivoa istovremeno, pa nekad prolazi neprimetno jer smo čitavog života usmereni na spolja i time na konkretne i vidljive znake i korake. Sa fizičkim isceljenjem to nije tako jer je poslednje koje se dogodi, tek pošto smo iscelili unutar sebe sve ono što je do bola dovelo. Medjutim, kada se dogodi povezivanje sa telom od kojeg smo se prethodno odvikli, nema prostora za izgovore. Sve je jasno kao dan, čak i onda kada sebi to ne želiš da priznaš. Logički ne znaš zašto je to tako, ali znaš da jeste. Više te ne zanima da razlažeš situaciju na 1000 delova i da se baviš detaljima i beskrajno analiziraš. Prosto znaš da je nešto veliko DA ili veliko NE. Telo nema srednje odgovore iz sive zone. Da bi osoba dostigla taj stadijum povezanosti sa sobom, potrebno je vreme.
Takođe, ne postoji formula za sve, mentor, niti program za sve. Ali ono što postoji je sloboda izbora svega navedenog i povezivanje sa sobom jer bol na to navodi. Podsećam te da je bol indikator, prijatelj, a ne neko koga treba eliminisati. Možda si nekad imao/la bol za 8 (na skali od 1-10) dok si se peo/la uz stepenice, a sad je on 4. To je napredak. Ili si nekad bio/la impulsivan/a, a sada si okrenut/a sebi i trudiš se da ugodiš svom biću. I to je napredak.
Nekada moramo proći mnogo metoda i tehnika da bi došlo do isceljenja potpunog, a kada se ono dogodi, mi ga vezujemo za poslednju tehniku koju smo primenili ili lekara kod kojeg smo poslednji put išli. Ali uvek treba imati na umu da je svako na našem putu vodio pomaku i proširenju percepcije.
Zato, nemoj se vezivati za rokove, obećanja ili nečije titule i smatrati da će te to izlečiti. Zaroni u sebe jer najbolji lekar samom sebi si TI 🧡
“Kada se ohrabrimo da postavimo granice, to znači imati hrabrost da volimo sebe čak i po cenu da razočaramo druge.”
Brene Brown